Intervju Šihana Bernarda Bordasa sa sensei Hacumijem, 34. naslednikom Togakure rju ninđucu tradicije.

Svedoci smo da u sadašnjem vremenu borilačke veštine  postaju sve više statične i tvrde a njihove "Kate"(forme) striktne u izvođenju. Međutim, u realnom sukobu dva borca pobeđuje onaj čiji su pokreti tečniji i prirodniji. Sensei Hacumi, osnivač Buđinkan dođoa pojašnjava ovu temu odgovarajući na pitanja svog učenika Bordasa.

Bordas: U svakodnevnom životu, biti statičan ili krut jeste uobičajeni pokazatelj nedostatka samopoštovanja i samopoverenja. Šta je uzrok tome da su borilačke veštine danas postale tako tvrde i statične? Da li je oduvek bilo tako?

Hacumi: Uglavnom ne. Od početka, borilačke veštine su bile stvorene za realnu upotrebu i kao takve predstavljale su neodvojivi deo života Bušija (ratnika, samuraja). U tom smislu nisu mogle biti uokvirene u nekakve krute sisteme.

---

Bordas: U Japanu reč "Seigacu" (život, postojanje) i "Šizen" (priroda) imaju jako blisko značenje. Da li je to ustvari veza sa onim što podučavate?

Hacumi: Tako je. Šta nije prirodno i u harmoniji sa životom? Život se menja neprestano. Sve u prirodi teži ka evoluciji. Ništa nije statično. U tom smislu, sve ono što želi da ostane nepromenjeno nije prirodno i kao takvo osuđeno je na propast.

Bordas: Da li je isti slučaj i sa borilačkim veštinama?

Hacumi: Upravo tako. Kruti sistemi koje nazivamo modernim borilačkim veštinama su nastali u Edo periodu (period mira) što znači da nisu mogli biti u upotrebi jer je ratnička klasa već tada bila ukinuta.. Zato i nemaju ništa zajedničko sa tradicionalnim borilačkim veštinama Kakuto Nihon Kobuđucu..

Bordas: Čak ni stilovi samoodbrane?

Hacumi: Sagledajmo stvari ozbiljno. Teško da bi neki profesionalni ratnik koristio neki od takvih ograničenih sistema borenja tokom svoje misije gde je po običaju ulog sopstveni život. Nametnuvši sebi okvire istovremeno izlažemo naš ili život našeg partera opasnosti a samim tim dovodimo u pitanje uspeh čitave operacije. U situacijama kada je reč o opstanku, od najvećeg značaja je pokretljivost i sposobnost adaptacije na trenutnu situaciju. Situacija nikad ne može biti u potpunosti ista kao što smo zamišljali u našim planovima. Preživljavanje u realnoj borbi zahteva dosta kreativnosti. Konvencionalne forme ili kate su u ovakvim slučajevima jednostavno neupotrebljive. kada sam podučavao instruktore (FBI, CIA, SAS) bili su impresionirani mojim načinom kretanja u borbi kao prirodnim i vrlo bliskim onome što su oni iskusili tokom svojih operacija.

Bordas: Mnogi učitelji borilačkih veština podučavaju ne sagledavajući sve aspekte realne borbe. Učenike podučavaju tehnikama padanja na tatamiju a da pritom ne uzimaju u razmatranje primenu takvih tehnika u stvarnosti tako da učenici rizikuju povrede pokušavajući da ih izvedu na tvrdoj podlozi. Takođe, mnoge poluge u parteru su neupotrebljive kada se borimo protiv više protivnika. Iz toga možemo zaključiti da mnoge tehnike u sportskim borilačkim veštinama nemaju stvarnu primenu u realnoj borbi.

Hacumi: Naravno. Specijalni operativci svoje treninge ne obavljaju u sali već na poligonima koji sadrže imitacije zgrada, ulica stanova, itd... Z a ovakvu vrstu profesije umetnost borenja nije sport ili biznis već svakodnevni život. Oni nemaju šta da dobiju ili prodaju. Žive u svetu borilačkih veština štiteći svoj ili tuđ život.

Bordas: Poznavao sam neke studente koji su se zaštitili od izazova stvarnog života tako što su po završetku studija ostali da rade na univerzitetu koristeći restorane, sportske hale, biblioteke, kvartove za stanovanje (u sklopu univerziteta) tako da jednostavno nisu imali želju da ono što su naučili primene u realnom svetu. Jednostavno nisu imali želju da izađu iz svoje "čaure" i zakorače u stvarnost već su ostali u svom "malom raju". Isti fenomen je i sa borilačkim veštinama. Neki majstori i studenti se jedino osećaju sigurnim samo u egzotičnim starinskim strukturama dođoa koji su svetovi sami za sebe tako da ne žele da ih napuste. Ubrzo, takve osobe postaju "Sensei" sami za sebe pritom želeći da ih poštujemo zato što nam pružaju nekakva zaboravljena znanja. Tako borilačka veština umire postajuć iobičan proizvod koji ćemo konzumirati. Na taj način joj se gubi prvobitni smisao i ograničava se na to da samo obezbedi platu učitelju-prodavcu kata.

Hacumi: Razumem šta ste hteli time da kažete. Na Zapadu postoji ogromna razlika između vremena provedenog u dođou i života van njega. U Japanu tako nešto jednostavno ne postoji otkako su Budo i dođo integralni deo kulture tako da to za nas ne predstavlja ništa egzotično. Tradicionalno, dođo predstavlja mesto gde praktikujemo "Put" ka prosvetljenju tako da to može biti bilo gde. U tom smislu trening se može odvijati i u prirodi i ne sme biti ograničen na sate kada je sala za trening slobodna. Da li možda prestajemo da živimo po izlasku iz dođoa?

Ja sam imao tu privilegiju da sretnem sensei Takamacua i da postanem njegov učenik. Takamacu nije imao svoj dođo. Bio je vlasnik male kuće u Kašira-Ši (oblast) nedaleko od Nare. Za vreme svog boravka u Kini, bio je telohranitelj Pu Jia, poslednjeg Kineskog cara. Tokom svojih putovanja imao je mnogo opasnih situacija gde se suočavao sa naoružanim protivnicima i samim tim mogućnost da primeni znanje ninđucua koje je posedovao. Neke od tih borbi su završavane smrtnim ishodom po protivnika. Čak i u 80-tim godinama Takamacu je bio neverovatno spreman bez obzira na nizak rast i malu težinu. Nikada nije koristio brzinu i snagu, atribute koji se gube sa godinama pa sam se i pored toga osećao kao bespomoćni insekt u njegovim rukama bez obzira što sam već bio majstor nekih modernih borilačkih veština.

Borilačke veštine koje pridaju značaj mišićnoj snazi i brzini ne mogu biti ništa drugo sem hobi, jedna aktivnost za razvoj mladih atleta. Trenirajući na takav način posle izvesnog vremena praktičar gubi interesovanje za borilačke veštine jer godinama gubi spremnost i snagu. Borilačke veštine trebaju biti koncipirane tako da se mogu praktikovati i u poznim godinama. Takamacu je trenirao bez problema čak i kada je napunio 80 godina.

Bordas: Mnogi studenti odustaju od borilačkih sportova kada zbog neprirodnog treninga zarade artritis i osteoartritis. Da ne govorimo o iščašenim i polomljenim laktovima i kolenima tokom sportskih borbi. Moj susret sa Vama je bio velika promena za moj način treniranja i za moje laktove i kolena uzimajući u obzir posledice dvadesetogodišnjeg izvođenja udaraca u vazduh.

Hacumi: U životu sve teče prirodnim putem. Ništa što je kruto i neprilagodljivo ne može da opstane. U mnogim stilovima borenja zamišljamo sebe kao u starim nemim filmovima u kojima su pokreti isprekidani i ubrzani.. Isti takvi "robotski" pokreti se mogu zapaziti prilikom demonstracije mnogih borilačkih formi ili kata.. Da li je to prirodni način kretanja? Kada biste se kretali ulicom na takav način, sigurno biste privukli pažnju ostalih ljudi a to sigurno nije cilj onoga ko proučava Budo.

Bordas: "Ki" (bioenergija) teče slobodnije kroz relaksirano telo. Da li zgrčenošću tela automatski onemogućavamo tok ove unutrašnje energije?

Hacumi: Apsolutno. Sve što činimo protiv prirode može nas pre ili kasnije dovesti do bolesti. Na japanskom se bolest kaže "Bjoki" Sačinjena je od složenih znakova za "Bjo" koji se odnosi na disharmoniju i "Ki" koji ima značenje vitalne energije. U staroj Kini ove su reči imale značenje "sramota u kući" ili takođe "bolest".

Bordas: Šta biste mogli da nam kažete za Budo kada je u pitanju budućnost?

Hacumi: Ustvari, u Japanu kao i u drugim zemljama, stilovi koji su suviše striktni imaju tendenciju ka nestajanju.. Ljudi radije prihvataju borilačke sportove gde mogu da se izraze na mnogo prirodniji način. Pre svega mislim na rvanje i na slobodnu borbu.. Japanci nemaju mnogo vremena da bi ga trošili na nešto što nema upotrebnu vrednost u svakodnevnom životu, odnosno za njihov rad ili porodicu. U današnje vreme manje od 1% Japanaca troši svoje vreme trenirajući borilačke veštine. Mladi ljudi igraju fudbal ili bejzbol koji im razvijaju osećaj za timski rad ili igraju golf koji im razvija osećaj za stav i koncentraciju. Poslednjih godina  niko sem stranaca nema interesovanja za Budo. Zapadnjaci pokazuju veliko interesovanje za kate jer im je tako lakše da memorišu pokrete a da pritom nemaju želju da proučavaju suštinski osećaj. Zbog toga su instruktori prinuđeni da izmišljaju nove egzotične forme sve u cilju da bi zadržali svoje učenike-klijente. Sve je počelo da poprima izgled šou-biznisa i time se praktično izgubio suštinski smisao borilačkih veština. Većina zapadnjaka je za borilačke veštine saznala putem filmova i oni očekuju da to isto vide kada dođu na trening. Mnogi instruktori si se u tom pravcu vrlo profesionalno adaptirali da bi zadržali svoje učenike-klijente.

Bordas: Stranci dolaze u Japan da bi učili na pravi način. Njima se daju kate koje su specifično dizajnirane baš za njih a ovo iznosim u našem razgovoru baš iz razloga što takvi ljudi često bivaju obmanuti.

Hacumi: Stranci imaju karikaturalni pogled na Japan i Budo. Mnogi su za samuraje i Bušido saznali preko novele "Šogun". Ne znaju da je knjigu "Bušido" sastavio i objavio Inazo Nitobe (univerzitetski student) 1899-te godine, znači 32 godine nakon nestanka poslednjeg samuraja. Knjiga se bazira na epskoj noveli sačinjenoj od 11 tomova (Hagakure Kikigaki), pisanoj u spomen na ratnike iz prošlosti. Tekstove je napisao monah Jamamoto Cunemoto. Tekstovi su ustvari priče kroz koje se uznosila ideja da je put ratnika, časna smrt. Pre nego što je postao monah Cunemoto je služio kao pisar i blagajnik kod Nebešima klana i nije poznavao nikakve borilačke veštine niti je imao ratno iskustvo. Kao što vidimo ni "Bušido" niti "Hagakure Kikigaki" nisu pisani od strane ratnika već od nostalgičnog intelektualca i sanjalice tokom perioda mira i kao takve nemaju ništa sa suštinom Budoa.. Epske priče iz starih vremena su ono što privlači strance. Sad razumete zašto mnogi učitelji (ultra-nacionalisti i ultra-konzervativci) takve stvari prodaju onima koji dođu u Japan. Drugim rečima, ništa drugo sem orijentalnog folklora.

Bordas: Da li je istina da je suština istočnjačkih borilačkih veština komplikovana i teško shvatljiva za nas zapadnjake?

Hacumi: Ne, baš naprotiv. Kao što već možete da razumete, prava umetnost je prirodna i nemoguće je izmišljati nešto van toga. U svima nama postoji instinkt preživljavanja, zar ne? Što se mene tiče, ja ne učim studente tehnikama već bi se moglo reći da njihove pokrete činim fluidnijim, njihove stavove praktičnijim ili drugim rečima ispravljam ono što je neprirodno u njihovom ponašanju.

Bordas: Međutim, Vi još uvek prenosite znanje 9 nasleđenih tradicionalnih škola ninđucua i buđucua unutar Buđinkana.

Hacumi: Naravno. Ppraktikovanje ove umetnosti čini moje studente snalažljivijim u svakodnevnom životu.Tradicionalne borilačke veštine su oduvek bile usmerene ka progresu adaptirajući se za period u kome su bile praktikovane težeći ka većoj efikasnosti. Kada je vatreno oružje (pištolji i puške koje su doneli Portugalci i Holanđani oko 1540-te godine) uvršteno na bojnim poljima Japana, Joroi Kabuto (zaštitni oklop) je postao čvršći da bi mogao da zadrži puščano tane. Inače, vatreno oružje nije bilo u potpunosti prihvaćeno od strane konzervativnih samuraja jer su ga smatrali nečasnim i kukavičkim. Zajedno sa razvitkom oklopa neke škole su počele da modifikuju kako goloruke tehnike tako i svoje hladno oružje čineći ga efikasnijim u borbi. Zbog toga je mač Šinden Fudo škole duži i deblji nego normalna katana. Takođe, tehnike pojedinih škola su bivale modifikovane imajući u vidu region u kojoj su nastale (geografija i priroda zemljišta). Ustvari, niste mogli da se borite na isti način na blatnjavom pirinčanom polju, strmoj kamenoj padini, peščanoj plaži ili u bambusovoj šumi. Kukišinden škola ima vrlo niske i stabilne stavove zato što je korišćena od strane "Kuki suigun" (mornarica). Tokom borbe na brodu koji se ljulja stabilnost i ravnoteža su bili od esencijalnog značaja.

Bordas: Znamo da postoje mnoge vrste mačeva čiji je oblik zavisio od perioda u kome su nastali i od klana koji ih je koristio. Čak su i ninđa ratnici razvili svoj sopstveni model mača, ninđa-to.

Hacumi: Da, mač koji potiče iz Togakure škole je kraći od standardne katane. To je dozvoljavalo brzo potezanje bilo kojom rukom kada je mač nošen na tradicionalan način. Ninđa je tokom svoje misije mogao biti otkriven u svakom trenutku. Obračun bi se mogao desiti u uskom hodniku ili na tavanu tako da je kraće sečivo bilo primenjivije u takvoj situaciji

Bordas: Znači, tradicionalni ratnički stilovi nisu bili statični onako kako smo do sada učeni na Zapadu?

Hacumi: Ne, nipošto. Tradicija nalaže pobedu i potrebu da se preživi. Iz tog razloga je potrebno prilagoditi se na postojeću situaciju. Samo "osećaj" kao osobenost svakog stila ostaje netaknut kao njegova suština. To je ono najvažine što dolazi iz  svih 9 stilova koje podučavam u okviru Buđinkana. a što nas čini prilagodljivim i spretnim.

Bordas: Ali, složićete se samnom da  u današnje vreme niko ne koristi koplje ili mač u eventualnom oružanom konfliktu.

Hacumi: Naravno da ne, ali bilo koje oružje da koristite da biste zaštitili sebe izražava duh ratnika što je bitno za preživljavanje i pobedu. Ako imate negativno predubeđenje, lošu distancu, nepravilno disanje ili niste u ravnotežu na bojnom polju ili bilo kom drugom mestu, biće sve jedno da li je u pitanju oružje, alat ili vozilo. Okolnosti se trenutno menjaju dok vam slabosti ostaju iste tako da ćete uvek pasti na onu stranu na koju se budete naginjali.

Bordas: Znači, Vi smatrate da su "gokoro gamae" (mentalni stav), „fudošin" (prisebnost) i "bufu ikan" (opreznost) od presudnog značaja?

Hacumi: Ja samo korigujem ono što je pogrešno u svesti svojih učenika i pomažem im da izaberu pravi put.

Bordas: Pogrešno shvaćena koncepcija Budoa na Zapadu je dovela do toga da su mnogi praktičari skrenuli sa pravog puta. Umesto što odgovore na svoja pitanja tražimo na Istoku, potrebno je da zavirimo unutar sebe. Otuda tolika potreba za egzotičnim.

Hacumi: Svuda u svetu drveće raste u pravcu neba dok kiša uvek pada ka zemlji. Univerzalni zakoni prirode su isti i na Istoku i na Zapadu. Ako ste u harmoniji sa ovim zakonima može se reći da ste u harmoniji sa životom.

Bordas: Mogli bi smo reći da je Budo sam život.

Hacumi: Budo je put ka prirodnoj zaštiti i dostizanju apsolutnog a nikako biznis ili sredstvo za iživljavanje.

Bordas: Možda bi bilo ispravnije reći da Budo nije različit od života.

Hacumi: Tačno tako.

Bordas: Sensei, da li biste mogli dati neki savet onima koji proučavaju Budo?

Hacumi: Pokušavši da reprodukujete neku formu dovodi do toga da postajete njen zarobljenik. Forma ubija vašu energiju, guši vašu spontanost i kreativnost. Praktikovanjem borilačkih veština postajete sve više i više "đu" (fleksibilni) i sposobni da se trenutno adaptirate u bilo kojoj situaciji. Današnji čovek je bukvalno zarobljenik komfora, mode, itd... Ne pridaje se značaj opuštanju, prirodnom disanju i pravilnom mentalnom stavu. Telo i svest postaju kruti što se odražava u međuljudskim odnosima tako da na kraju ostajemo zatvoreni i usamljeni.

Bordas: Takvi ljudi postaju suviše "jang" (kruti) što znači da unapred odbacuju mišljenje i stavove koji se razlikuju od njihovih tako da im je teško da ostvare normalnu komunikaciju.

Hacumi: Da, u pravu ste! Postajući fleksibilan, radite na isti način kao i priroda. Životinje su fleksibilne. One ne preopterećuju svoj život nego ga primaju onakav kakav je. To je upravo ono što reflektuje ideja "Šikin Haramicu Daikomjo".

Bordas: Možete li nam nešto više reći o tome?

Hacumi: Reč "Šikin" podrazumeva egzistenciju, sam život. Dalje, "Haramicu" nas poziva na globalnu ideju o zaštiti (samospoznaja kako zaštiti sebe) pa je iz tog razloga potreba da se iskreno traži "Makoto no mići" (put pravednosti) od velikog značaja. Međutim, vaše mišljenje da ste izabrali pravi put je jedno, dok je istinski samo ono što dolazi na prirodni način. Tako definišemo "Makoto no mići". Takođe je važno da znate kako da dajete. Priroda daje bez razmišljanja i ne očekuje ništa zauzvrat. Moramo da živimo prirodno. Sensei Takamacu se uvek trudio da  živi na prirodan način, (hrana, higijena i vežbanje). Danas mnogi koji praktikuju borilačke veštine slede pogrešan put tako što forsiraju sebe da bi izgledali što snažnije i grublje što im daje osećaj moći. Morate poštovati prirodu tako što ćete živeti sa njom u harmoniji a samim tim i sa svojim sopstvenim životom. Prihvatajući postanak kao integralni deo života možemo ustvari razumeti šta ustvari znači "prirodan život". "Daikomjo" znači da moramo uvek da održavamo svetlo u mraku (zadržati veru prihvatajući različite izazove). Ovu ideju pokušavam da sprovedem dok pravim video snimke ali mnogi praktičari još uvek ne razumeju suštinu. Ako neko pokušava da podučava u moje ime budite sigurni da to nije moje učenje. S druge strane, ima onih koji koriste ime Buđinkan iako ne poznaju mene ili nekog od mojih instruktora. To je velika sramota jer takvi ljudi samo obmanjiju svoje studente. Čak šta više, ne poznajući istinski Budo, postaju opasni po one koji im poklanjaju poverenje.

Bordas: Takvi ljudi su veoma ograničeni i ubrzo bivaju nadmašeni od svojih studenata.

Hacumi: Kada takvi studenti dođu u Japan ili treniraju sa Vama, postaju bolji od svojih instruktora posle samo mesec dana treniranja sa pravim osećajem za Budo.

Bordas: Jedan korak u pravom smeru je uvek bolji od hiljadu koraka u pogrešnom.

Hacumi: Tako je. Za Evropu je jako dobro što ste u proteklih 10 godina dolazili redovno svake godine da biste na treningu provodili po mesec dana upijajući osećaj za pravi Budo.

Bordas: Svako doba je imalo ljude sklone falsifikovanju. Mnogi još uvek misle da je Buđinkan Budo Ninđucu borilačka veština kao bilo koja druga i da svako može da koristi ovo ime. Kod većine drugih stilova osnivači su odavno mrtvi ne ostavivši naslednika tako da svako može reći da podučava u njegovo ime bez mogućnosti  provere da li je majstor kvalifikovan ili ne. Vi kao osnivač Buđinkana imate mogućnost da kontrolišete ko sve i kako podučava u ime ove škole.

Hacumi: Bilo šta da podučavate, ako ste iskreni i sposobni, studenti će sami doći da uče od Vas. Nije potrebno da koristite poznato ime. Nisam uopšte iznenađen što više od 10 dođoa radi po Vašim instrukcijama jer ste autentični i velikodušni. Siguran sam da ćete ako kreirate sopstveni stil imati mnogo studenata zato što će to biti prirodan stil bez ikakve forme baš kao i moj. O tome smo već govorili u prošlosti.

Bordas: Ako ne zamerite, pokušavam da stvorim pravi osećaj za pravilno prosuđivanje kod svojih studenata koji su na neki način osramoćeni trenirajući kod loših učitelja. Mnogi od njih ostaju začuđeni kako je nešto tako uopšte moglo da im se desi. Često se mogu čuti izgovori kako u okolini nije bilo druge škole. Za neke je potpuno neverovatna činjenica da ja sam treniram u Japanu, nekih 20 000 kilometara od svoje kuće.  Moje mišljenje je da dobijamo onakvog učitelja kakvog zaslužujemo i da on oslikava naše napore i žrtvovanje.

Hacumi: Ja sam putovao svakog vikenda oko 800 kilometara da bih trenirao sa sensei Takamacuom i to sam činio 15 godina. Studenti o kojima pričate nisu stvarno motivisani. Ti ljudi nemaju nameru da proučavaju borilačke veštine već na to gledaju kao na jedan vid fizičke aktivnosti. Iz tog razloga imao bih nešto da poručim: "Ako želite da se bavite sportom igrajte fudbal ili nešto slično. Ako želite da smršate, trčite ili posećujte saunu. Za one koji žele veću mišićnu masu, preporučujem teretanu. Ali ako proučavate Budo da biste postigli ove rezultate, na pogrešnom ste putu. Budo nije sport. Ako želite stvaran progres, trenirajte sa nekim ko već trenira pod mojim nadzorom. Drugim rečima, nemojte biti iznenađeni ako zbog lakomislenosti izađete polomljenog ekstremiteta, pretučeni, ili vam se desi nešto mnogo gore.

Bordas: Pre nego što sam Vas upoznao, praktikovao sam "moderne borilačke veštine" nastale krajem Edo perioda. Imam mnogo poznanika koji su ih takođe praktikovali i koji su postali "žrtve" onoga što su naučili na treningu. Jedan od njih je završio sa slomljenom podlakticom.  Imao je sukob sa jednim vozačem, nastala je kraća potera koja se završila blokiranjem prolaza. Vozač je izleteo iz automobila sa čekićem u ruci napavši mog sirotog prijatelja. Ovaj je parirao perfektnim "age uke" (blok na gore) ali na žalost taj blok je bio predviđen da zaustavi praznu šaku. Moj drugi prijatelj je u tuči sa "strit fajterom" slomio kost u stopalu dok je izvodio "mae geri keage đodan" (udarac nogom u glavu). "Strit fajter", nedovoljno "glup" da blokira napad, jednostavno je iskrenuo gornji deo tela što je dovelo do toga da je "Brus Li" entuzijasta završio padom pritom se razbivši o trotoar. Ovde govorim samo o manje dramatičnim slučajevima. Moj poznanik koji inače radi kao radiolog kaže da služba hitne pomoći ima redovno slučajeve dece sa slomljenim ručnim zglobovima i podlakticama zadobijenim pri pokušaju da u školskom dvorištu ili pri padu sa bicikle izvedu tehniku padanja koju su naučili u dođou na strunjačama.

Hacumi: U Japanu, Kendo kao i "moderni" Đuđucu spadaju u obavezni trening policije ali im ne pomaže mnogo kada se hapšenja odvijaju na pokretnim stepenicama metroa, parkiralištima ili u vozu. Policajci često bivaju povređeni ili čak ubijeni dok pokušavaju da uhapse naoružanu osobu na javnom mestu. Malo je ljudi upoznato sa tim jer se čak i u Japanu malo zna o Budo veštinama koje su postojale pre Meiđi perioda.

Bordas: Vi ste kreirali internacionalna pravila za članove Vaše organizacije zajedno sa potvrdama u vidu članskih karti kao i originalnim diplomama. Ako neko hoće da trenira a želi biti siguran da taj instruktor nije prevarant, dovoljno je da zatraži na uvid njegovu člansku kartu i diplomu ili Šidoši Menkjo sertifikat kao potvrdu da takav učitelj ima pravo da podučava u Vaše ime. Sve ovo bi trebalo da osigura ispravnost učenja prezentovanog od strane instruktora, Šihana, koji su direktno pod Vašim nadzorom.

Hacumi: Da, stvorio sam ta pravila da bih zaštitio autentičnost učenja i istovremeno sačuvao reputaciju Buđinkana. Izbacio sam mnoge instruktore visokog ranga koji nisu hteli da slede ove zakone. Nedavno, jedan Španski instruktor koga vrlo dobro poznajete, pokušao je da se ponovo vrati u organizaciju ali je bio odbijen. Nemojte da oklevate da to isto učinite ako se nađete u sličnoj situaciji. Svako mora da zasluži mesto u Buđinkanu samo svojim ličnim zalaganjem. Dobro je što studenti takvih "instruktora-zaverenika" dolaze u Japan tražeći da uče na pravi način i na kraju nadmašuju svoje bivše učitelje. Srećan sam što dolazite kod mene i što to mogu da okarakterišem kao  srećan događaj za sve u Evropi koji se bave ninđucuom

Bordas: Mislim da uvek moramo da tragamo za istinom. Spoznavajući istinu, dobijamo veliku moć a samim tim sledimo "Makoto no mići". Pre nego što smo se upoznali nikako nisam mogao biti zadovoljan reprodukcijom egzotičnih i sterilnih kata koje sam svojevremeno uvežbavao. Tokom Američke okupacije Japana (1945.-1952.) praktikovanje borilačkih veština ili bilo kojih oblika borbe je bilo zabranjeno. Ali onda, zahvaljujući Donu Dregeru, koji je od generala Mek Artura zahtevao da se treniranje borbe golim rukama uvrsti kao deo vojničke obuke, zvanično biva dozvoljeno. Međutim, ovaj Okinavljanso-Japanski stil je prezentovan tako da se više vodilo računa o samom izvođenju nego o mogućnosti adaptacije na trenutnu situaciju i nije dozvoljavao spontanost i kreativnost kao što je to bio slučaj sa "Kakuto Bugei", tradicionalnim borilačkim veštinama praktikovanim od strane samuraja na bojnom polju.

Hacumi: Slažem se da je to bio čudan period. Sputana vlada je lančano sputavala sebi podređene organizacije. Ljudi su morali slepo da izvršavaju ono što se od njih zahtevalo.

Bordas: Božanski deo koji je u svima namaje onaj što stvara. Kada je kreativnost ugušena, ono što ostaje postaje političko zamorče koje sledi postojeći zakon, ali koje istovremeno guši i ljudski progres. Kreatori su uvek bili oni koji su sumnjali u trenutni sistem i koji su uvek nastojali da nešto promene i poboljšaju.

Hacumi: Takvi su oni koji su zagospodarili vatrom, naučili da koriste snagu vodene pare i na kraju uveli električnu energiju. Evolucija se zasniva na stalnim promenama . Oni koji ne žele da se razvijaju i menjaju nemaju pravo da se žale na postojeći sistem jer ne čine ništa da bi ga promenili.

Bordas: Sensei, možete li nam objasniti "Sanšin" kao skup tri osnovna principa na kojima se zasniva Budo? Mogli bismo reći da su to distanca, kontrola i pravac, zar ne?

Hacumi: O tome možemo razmišljati samo dok smo na početničkom nivou. Ali, kada su osnove jednom savladane, Sanšin podrazumeva "Kjođicu" (strategiju, ratno lukavstvo), nepostojanost (otkrivanje slabih tačaka kod protivnika sa istovremenim prikrivanjem sopstvenih) i nevidljivost (ne koristiti sopstvenu snagu već snagu protivnika i okoline).

Bordas: Pored toga, šta podrazumevate pod tim da u svim tehnikama koje izučavamo u Buđinkanu moramo koristiti celokupnu težinu tela ili korišćenje protivnikove snage da bismo ga izbacili iz ravnoteže i na kraju savladali?

Hacumi: To nas upravo vraća na potrebu da budemo nevidljivi za neprijateljeve oči. Budući da posedujete samurajski oklop iz Edo perioda, možete ga iskoristit kako bi Evropljanima objasnili kako i zbog čega ova ili ona tehnika, a uzimajući u obzire principe Sanšina, upotrebljavana protiv borca pod punom ratnom opremom. Mnogi današnji praktičari borilačkih veština zaboravljaju ili uopšte ne znaju da su tehnike upotrebljavane u tradicionalnim borilačkim veštinama imale specifičan cilj a to je borba protiv nekog ko je naoružan do zuba i ko takođe zna da se bori. Na primer, nikada ne bismo koristili "mavaši geri" (kružni udarac nogom) protiv naoružanog ratnika u oklopu. Onaj ko misli drukčije je stvarno van pameti i opasan po samog sebe. Sigurno je da je i oklop imao svoje slabe tačke. Iz tog razloga su razvijeni "Košiđucu" (tehnike napada na nerve i mišiće)  kao i "Kopođucu" (tehnike napada na kosti udarcima) koje mi koristimo na treningu, nastale u situacijama kada bismo u borbi ostali bez oružja. Ali, sigurno je da na bojno polje nikada ne bismo otišli bez oružja i odgovarajuće zaštite jer bi sve drugo bilo samoubistvo i ništa više. Otkako sam napisao članke za magazine "Hiden Budo"i "Buđucu", mnogi učitelji širom Japana su mi pisali u znak zahvalnosti jer sam obelodanio dubok smisao Budoa koji je bio skriven toliko dugo. Tradicionalne borilačke veštine od 1867. godine nisu podučavane nigde u Japanu i ovo je bilo veliko odkriće za mnoge.

Bordas: Želim da Vam se zahvalimšto ste odgovorili na pitanja koja sam Vam postavio. Potrudiću se da Vaše poruke i savete prenesem najbolje što mogu i nadam se da će mnogi razumeti duboko značenje Budo učenja.

Hacumi: Molim Vas da budete vodič ljudima dobre volje, onima koji istinski tragaju, ali istovremeno nemojte gubiti vreme u ubeđivanju onih koji radije žele da ostanu zarobljeni u svojim iluzijama.

Bordas: Daću sve od sebe čak i ako samo jedna osoba u celoj Evropi bude imala volju da razume duboko učenje Kakuto Kobuđucu Ninđucua. Još jednom Vam se srdačno zahvaljujem na ovom razgovoru.