Napisao: Šihan Bernard Bordas
Tokom prvog putovanja u Japan 1990-te godine radi proučavanja borilačkih veština, već po izlasku iz aviona imao sam kraći razgovor na ovu temu sa službenikom koji je radio na proveri putničkih legitimacija i viza. Razgovor je išao sledećim tokom:
Sa ovim rečima predao mi je pasoš i gledajući me radoznalo, poželeo mi je prijatan boravak i uspeh u proučavanju "Japanskih borilačkih veština". Ovaj trenutak mi je zauvek ostao u sećanju. Od tada je prošlo dosta vremena a čini mi se kao da je bilo juče. U svesti mi se tog trenutka probudio osećaj sličan onome kada posle mnogo godina shvatite da vas je neko svo vreme držao u zabludi.
Posle 12 godina intenzivnog treninga u karateu (kao šampion u katama i borbi) posvetio sam svoju pažnju kontaktnim sportovima (Engleski i Američki boks) kao nastavku svojih istraživanja i uvećanju svog iskustva bez obzira što me je to ponovo vodilo u sport. Paralelno sa time, marljivo sam trenirao Joseikai Budo sve dok se od veštine nije pretvorio u sportsko takmičenje. Tako da, ako sada redovno dolazim u Japan da bih se posvetio učenju sensei Hacumija, to je samo zato što sam bio iskren u potrazi za onim istinskim što predstavljaju borilačke veštine. Čini mi se da nisam bio previše iznenađen kada je službenik sa aerodroma Narita samo potvrdio ono što sam i ranije sumnjao a to je da Japanske borilačke veštine nikada nisu napustile tlo Japana.
Šta je onda karate?
Ne ulazeći mnogo u ono što je nuđeno Američkim vojnicima od strane okupiranog Japana kao "Japanske borilačke veštine" a pritom govoreći o "poklonu", trebalo bi se pozabaviti istorijskim činjenicama.
Šta je ustvari borilačka veština? Umetnost borenja, stvorena za ljude čije je zanimanje da ratuju. Učenje koje sadrži najefektnije tehnike upotrebljavane na bojnom polju kada je jedini izlaz život ili smrt i koje osposobljavaju ratnika u upotrebi oružja u cilju zaštite sebe, svog gospodara ili klana.
Borilačka veština je podučavana od strane učitelja i potvrđivana titulama Hanši, Menkjo, Menkjo Kaiden itd... u zavisnosti od pravila škole (rju).
Rju se sastojao od jedne ili više umetnosti (đucu) ili drugim rečima, podučavao je upotrebu jednog ili više oružja kao na primer:
- Kurama rju kenđucu (tehnike mača škole Kurama)
- Hjoto Niten Ići rju kenđucu (tehnike upotrebe dva mača škole Hjoto)
- Đikišin Kage rju ken đucu (tehnike mača škole Đikišin)
- Đikišin Kage rju naginata đucu (upotreba naginate škole Đikišin)
- Jo rju ho đucu (tehnike upotrebe vatrenog oružja škole Jo)
- Takagi Jošin rju (tehnike borenja golim rukama škole Takagi)
- Kukišinden rju joroi kumiući (tehnike goloruke borbe u oklopima škole Kukišinden.)
- Katori Šinto rju kenđucu (tehnike mača podučavane uporedo sa Šintoizmom škole Katori)
Bilo kako bilo, reč "karate" (prazna šaka) u smislu tradicionalnih Japanskih borilačkih veština (đucu) nema nikakvo značenje. Činjenica je da Japanski narod nije imao volje da Amerikancima preda svoje borilačko nasleđe prenošeno kroz vekove u krugovima klanova.
Reč "karate" datira unazad do 1936-te godine, što bi značilo 69 godina posle službene zabrane podučavanja borilačkih veština ili tačnije krajem perioda feudalizma i razlaganjem preostalih klanova Meiđi perioda.
Da li se karate može ubrojati u "do" ili put? Teško je poverovati sagledavajući konkurentnost u takmičenju i zanimanje javnosti za sportsku formu. "Do", odnosno ,put" je nastao direktno iz tradicionalnih "đucu" veština u periodu mira dok mu je istovremeno dodata dimenzija unutrašnjeg ili duhovnog usavršavanja spajanjem sa Zen Budizmom. Može se reći da je značenje izraza "put" relativno skorijeg datuma. Na primer, Kodokan đudo je osnovao Đigoro Kano1882. godine spojivši tehnike nekoliko đuđucu škola. Za nastanak kendoa 1900. godine bio je zaslužan Abe Tate a za razvoj Aikidoa 1931. Morihej Uješiba.
Transformacija veština (đucu) u put (do) nastala je zbog verovanja u staromodnost i neupotrebljivost u vremenima koja dolaze a otpočela je u 17-om veku prelaskom kjuđucua (veština upotrebe luka i strele) u moderni kjudo (put luka). Imajući u vidu činjenicu da u to vreme vatreno oružje uveliko upotrebljavano u bitkama, luk i strela nisu više mogli da imaju odlučujuću ulogu kao oružje dugog dometa pa su polako istisnuti iz upotrebe.
Godine 1922. Gičin Funakoši, starosedelac sa Okinave (Japanska kolonija od 1879. godine) dolazi u Japan donevši Kineski stil borenja koji se zvao Rju Kju Tode đucu, što je imalo značenje "Tang tehnika ruke sa Rju Kju ostrva". Tada je imao 54 godine. Bitno je imati u vidu da je "Tode đucu" moglo biti pročitano kao "Karate đucu". Narod sa Okinave, potekao iz Kineske kulture, trenirao je svoju veštinu donetu iz Kine, noseći na sebi samo kratke pantalone ili komad platna, obmotan oko bedara. Gornji deo odeće je takođe bio kratkih rukava i jednostavnog kroja.
Istorijski gledano, Rju Kju ostrva, inače vazal Kine, primali su emigrante sa kopna zvanično na regularnim osnovama. Od 1392. godine u regionu Naha, glavnom gradu Okinave u selu Kume, važna grupa emigranata zvana "36 familija" praktikovala je borilačku formu "Nahate" ili "ruka Nahe".
Tokom 5 vekova ova veština je čuvana od strane stanovnika Kume. Oko 1830-te godine su prvi put prikazane stanovnicima susednih sela. Japan zvanično biva upoznat sa karateom u proleće 1922. godine dolaskom Funakoši Gičina u Tokijo gde je na nekoj vrsti sajma fizičkog obrazovanja prvi put prikazao svoje umeće. Priča o "boksu sa udaljenih kolonija" se tada mogla završiti da nije predstavljena ministru sporta koji se tu našao i koji je predložio Funakoši Gičinu da produži svoj boravak u Japanu. Ta osoba je bio lično Đigoro Kano, tvorac đudoa.
Iste godine, 17-og Maja, Gičin Funakoši priređuje javnu demonstraciju i to na nedavno otvorenom Kodokan institutu koji je važio za "hram đudoa". Za tu specijalnu priliku kreirao je "karate-gi" za sebe i svog asistenta koji se zvao Šinkin Gima. Odeća je bila od lakšeg materijala i mnogo fleksibilnija nego ona što se koristi za đudo.
Nakon ove demonstracije Gičin Funakoši definitivno odlučuje da ostane u Japanu istovremeno se odrekavši svega što je imao na Okinavi, svoje žene, dece i posla učitelja. Sa 53 godine zapošljava se kao nadzornik u jednom pansionu koji je služio za prihvat doseljenika sa Okinave. Kako je zgrada posedovala salu koja je služila za sastanke i konferencije, od nadležnih organa uspeva da izdejstvuje dozvolu da bi je potom preuredio u mesto za trening. Karate je polako počeo da dobija svoju formu tako što je kopirao način podučavanja svojstven Japanskim budo veštinama. Beli kimono otmene ratničke klase zamenio je svakodnevnu odeću Okinavljanskih seljaka.U trening su uključeni i delovi iz Zen budizma.
Kao i svaki emigrant, našavši se u novoj sredini, karate pokušava da pronađe svoj identitet. Međutim, ako je tradicija u Kini dozvoljavala svima (monasi, plemstvo i seljaci) mogućnost da se bave borilačkim veštinama (Vušu) to se ne bi moglo reći i za Japan. Samo privilegovana klasa ratnika-samuraja je smela da se bavi borilačkim veštinama i da poseduje oružje.
Istorijske činjenice još uvek potvrđuju stav da karate ne spada u tradicionalne borilačke veštine jer se ne pojavljuje na zvaničnoj listi "Bugei đuhapan", skupu veština čije je usavršavanje bilo obavezno za svakog pripadnika ratničke klase. Prema tome, karate je modifikacija Kineskog boksa uvezenog u Japan preko Okinave. Mnogi koji se smatraju poznavaocima istorije mogu reći da je Okinava postala Japanska kolonija 43 godine pre nego što je karate stigao u Japan pa se samim tim može smatrati Japanskim pronalaskom. Takvim ljudima bih mogao odgovoriti pitanjem: "Može li se reći da je poznati "trbušni ples" Francuski samo što je njegova postojbina Alžir bila Francuska kolonija?"
Otkud ove transformacije u karateu?
Gičin Funakoši, student Anko Asatoa i Anko Itosua ( oba učenika Sokon Macamure) nije izmislio karate kao što je učinio Đigoro Kano od đudoa spojivši tehnike iz različitih škola đuđucua, već je stvorio sopstveni stil od onoga što je naučio od svojih učitelja i oblikovao u skladu sa onim što su njegovi Japanski savremenici ocekivali da vide. To je bio prvi "egzotični stil" sa svojim sopstvenim identitetom i kulturnom prošlošću koji je predstavljen Japanskoj publici. Posle dve godine provedenih u Japanu, Funakoši je opisao svoj stil kao "Renkan Gošin karate đucu" što je značilo "Energetska i samoodbrambena tehnika praktikovana od Tangove ruke".
Međutim, ovaj naziv dobija izvesnu težinu 30-tih godina kada ultra-nacionalisti dolaze na vlast pripremajući Japan za napad na Kinu. Funakoši koji je potekao iz Kineske kulture i sada već 62 godine star, biva primoran da ideogram "Kara" (Tang, Kina) menja u "Kara" (Praznina iz Zen Budizma).
Godine 1935. izdaje knjigu sa naslovom "Karate kjokan" ili "tekst o učenju karatea". Dodavanjem "do" uz naziv karate, naznačuje unutrašnje usavršavanje kao primarni cilj istovremeno postavljajući svoj stil u ravan sa Japanskim borilačkim veštinama. Od tog vremena karate postaje "japanizovan".
Od tog vremena karate postaje "japanizovan", sve više nasilan i agresivan. Nasilništvo postaje manje ili više način ponašanja koji se odražava u prirodi sportskih takmičenja. Funakoši je osetio da gubi kontrolu nad svojom veštinom jer praktičari više nisu hteli da poštuju "kjokan" koji je bio sigurnosna kočnica u vežbanju.
Godine 1938. Funakoši, sada već 70 godina star uz pomoć donacija svojih studenata otvara dođo i daje mu ime "Šotokan". Ovaj dođo, 7 godina kasnije (Mart 1945) biva uništen u bombardovanju Tokija od strane Američke avijacije.
Sada možemo bolje razumeti kako je ova forma Kineskog boksa potekla sa Rju Kju ostrva bila usvojena kao Japanski "do" ili "put". U svojoj čistoj formi, "do" nema za cilj borbu sa drugom osobom zbog toga što su vam sopstvene loše osobine jedini protivnici. Razlika karatea sa Japanskim budo-om leži u činjenici da je budo nastao iz buđucua i bio rezervisan za ratničku klasu i samim tim orjentisan ka borbi na bojnom polju što nije bio slučaj sa karateom.
Buđucu je stvoren za odbranu teritorija, za ljude ratničke svesti koji su nosili oklope i oružje. Ni jedan ratnik ne bi imao glupu ideju da se na bojnom polju pojavi bosonog u kimonu bez ikakvog oružja dok sa druge strane stoje ratnici naoružani do zuba, spremni da iseku ili izbodu svakog ko im se nađe u dometu.
U svojoj odličnoj knjizi nazvanoj "Istorija Karatea" Kenđi Tokicu (7. Dan u karateu) navodi članak iz "Wu-bei-zi" (enciklopedija rasprave o ratu i umetnosti borenja), izdatom u Kini za vreme Ming dinastije (1621. godine) u kome je zapisano:
"Umetnost borbe golim rukama nije upotrebljavana na bojnom polju već je bila osnova za svakodnevni trening sa oružjem. Ovu tačku gledišta moramo imati na umu kada proučavamo nastanak i razvoj Kineskih borilačkih veština. Mnoge goloruke tehnike su nastale sa svešću o upotrebi pravog oružja. Logika razvoja Japanskih (buđucu) borilačkih veština je bila ista. Na primer, đuđucu tehnike su nastale kao dodatak kenđucu-u ili umetnosti mačevanja.
Borba golim rukama je imala specifičnu svrhu na bojnom polju. U slučaju da je oružje bilo izbijeno iz ruku ili polomljeno, ratnik je morao da protivniku otme njegovo i da nastavi da se bori. Takođe, na svetim mestima kao što su hramovi ili svetilišta, stražari nisu smeli da izazivaju krvoproliće pa su stoga potencijalnog napadača morali da razoružaju nekom od golorukih tehnika. Borba golim rukama (javara, taiđucu, kumiući, kogusoku, vađucu) sadržavale su mnogo više nego današnje forme borenja u oktagonalnom ringu gde se protivnici bore i razlivaju krv zbog novca i medalja. Kao dodatak tradicionalnim školama rvanja dodavane su tehnike potekle iz Kine i Koreje kao što su "košiđucu" (napadi na nervne tačke i mišiće) i "kopođucu" (napadi na koštanu strukturu udarcima). Ove tehnike su se uklaopale sa sa korišćenjem kratkog (tesen, đute, hanbo...) kao i dugog (bo,đo...) oružja uključujući i borbu sa više protivnika.
Postoji vrlo interesantna beleska u Evropi koju je napisao majstor borenja Hans Tailhofer 1459-te godine u svojoj raspravi o mačevanju.U njoj je opisao mnoge tehnike grabljenja slobodnom rukom, dok se drugom držalo oružje, izvlačenje protivnika iz ravnoteže, otimanje bodeža ili mača hvatanjem za dršku itd... Opisano je i požrtvovano bacanje unazad (Tomoe nage) koje on u svojim studijama navodi pod imenom "Egipatsko bacanje".
Samo nekoliko meseci posle smrti čoveka koji je hteo da karate bude put ka unutrašnjem usavršavanju, u Japanu je organizovan prvi turnir. Jedan od Japanskih studenata Hironori Ocuka, osnivač Vado rju, postao je prvi majstor ovog ne-okinavljanskog stila. Budući da je sa majčine strane poticao iz samurajske porodice, zadobio je Menkjo (majstorsku licencu) Jošin rju-a za đuđucu i kenđucu pa se tako smatrao majstorom tradicionalnog buđucua.
U današnje vreme, za formu koja se praktikuje u mnogim školama ne može se reći da spada u tradicionalni buđucu ili u stil koji je Funakoši doneo sa Okinave.
- Da je karate borilačka veština, bio bi ubrojan u obuku vojske ili policije što nije slučaj.
- Da je efikasna veština borbe golim rukama smatrao bi se zabranjenim za civile.
- Da je definisan kao "do", našli bismo karate u Upravi Ministarstva za Kulturu, kao što su Joga ili Zen kao kulturnu, odnosno religijsku praksu.
- Karate je sebe jedino mogao naći u MInistarstvu Sporta, uporedo sa boksom, rvanjem ili fudbalom.
Zbog čega se danas trenira karate?
- Zbog efikasne odbrane protiv napada oružjem? Bolje kupite pištolj.
- Da pronađete "put"? Bolje praktikujte Zen u nekom od manastira jer slediti put podrazumeva ne-nasilje, saučešće, brigu i služenje drugim bićima.
- Zbog zdravlja i druženja sa prijateljima? Bolje vozite bicikl u prirodi nego što ćete razbijati cevanice i međusobno se povređivati.
- Ako je razlog to što želite lepšu liniju, onda su teretana i sauna mnogo efikasniji.
Na kraju, ako pitate decu zbog čega vežbaju karate, reći će vam da žele da budu kao Brus Li ili Žan Klod Van Dam. Rizik od povreda u borbi je minimizovan dok je pažnja maksimalna uz mogućnost da manipulišete svojim hormonima. Po toj logici uz navedene činjenice, glupo je verovati da sledite "do" sa spremnošću da se borite ili praktikujete "đucu" u potrazi za prosvetljenjem. "Do" nema drugog protivnika sem "ega" i temelji se na težnji ka unutrašnjem razvoju i stalnom usavršavanju sopstvenog bića. Sa druge strane, "đucu" ima za cilj borbu do smrti gde je cilj ubiti i ne biti ubijen. Poređenje je nespojivo sa "putem" gde se žrtvujemo za druge prvenstveno poštujući tuđ život.
Praktikujući "do" ili "đucu" u nadi da ćete na turniru osvojiti prvo mesto ili dobiti medalju, zbog gore navedenih činjenica nema nikakvog smisla. Ideja takmičenja je totalno suprotna ideji prosvećenja ili poniznosti (koja karakteriše "do") sa jedne, i sa druge strane vojnim operacijama, tehničkim principima kao i prenosom tehnika određenih stilova, karakterističnim za "đucu". Zaključak koji proizilazi je da jedan šampion nikad ne može biti dobar ratnik ili "sensei".
Ako Funakoši nije želeo da karate postane sport, svakako je imao opravdane razloge. Moguće je i da nije do kraja bio upućen u skriveno bogatstvo karatea ograničavajući ga time na vrlo disciplinovan borilački sport.
Od početka, neki od Funakošijevih studenata (Šigeru Egami) su razumeli unutrašnju dimenziju originalnog karatea kao putu ka razvoju unutrašnje energije (ki), i kao sticanju mentalnog mira (heiho).
Neki od današnjih majstora su se okrenuli originalnom učenju uputivši se u postojbinu karatea da bi učili od majstora koji nikada nisu napuštali ostrvo. Kenđi Tokicu je uradio dosta na uvođenju duhovne dimenzije u karate-do. Ovaj majstor je u svojim istraživanjima stigao i u čuveni Kineski manastir Šaolin gde je između ostalog proučavao povezanost sa nastankom "kata" kao integralnim delom izučavanja karatea.
