Bilo je to jedne večeri kada sam uz pesmu cvrčaka koja se prolamala vazduhom dobio priliku da razgovaram sa sensei Takamacuom. Naša konverzacija je išla sledećim tokom:
Hacumi: Do sada se mnogo diskutovalo o nastanku ninđucua. Da li biste mi rekli nešto više o ovoj temi?
Takamacu: Kao što već znaš, mene je podučavao ujak koji je kao samuraj bio u službi u Iga provinciji (danas Mie provincija). Naučio me je mnogim stvarima i od njega sam dobio kopije njegovih ličnih zapisa. Ono što želim da naglasim, kao najvažnije, je to da smo mi više komunicirali kroz govor tela i uma.
Hacumi: Razumem. To bi otprilike značilo da se suština ninđucua ne može razumeti bez iskustva uma i tela kao glavnih činilaca?
Takamacu: Tačno tako. Oba majstora, Toda, kao i Išitani su takođe o tome razgovarali sa svojim učiteljima. Pomenuću takođe da sam pročitao dosta knjiga koje su davno napisali majstori ninđucua. Čak i u današnje vreme, nikad nisam propuštao priliku da pročitam neku novu knjigu iz ove oblasti. Mnoge od njih ustvari govore o Iga i Koga školama. U njima je objavljeno dosta materijala koji se tiču specifičnosti ovih stilova.
Hacumi: Stvarno? Ja sam imao priliku da vidim dokumenta koje su napisali majstori Jasuda i Fukušima stila, ali sumnjam da bi neko bio voljan da ih objavi široj javnosti. Ovi dokumenti su sadržavali opasne stvari kao što su recepti za otrove, neke vrste droga, itd...
Takamacu: Da, važno je da te stvari ne budu dostupne svima.
Hacumi: Pomenuvši nastanak ninđucua, postoje pretpostavke da je veština nastala u "doba bogova" sa jedne strane, dok sa druge strane postoji teorija da je nastala u periodu između 14-og i 16-og veka. Šta je od svega toga tačno?
Takamacu: U "doba bogova" rečeno je da su osobe koje su se zvale Amenošibi no Mikoto, Kumebe, Otomo, kao i druge askete iz provincije Kišu praktikovale ninđucu. Takođe sam čuo da moja familija vodi poreklo od klana koji je postojao u oblasti Takao u Iga provinciji. Moj deda je često pričao o tome. Takao je lociran u planinskom regionu Iga, i ljudi koji su tamo živeli bili su međusobno čvrsto povezani. Takođe sam čuo da je jedan broj stanovnika bio upućen u praksu ninđucua. U skladu sa ovom teorijom rečeno je da su u ovu oblast ninđucu donele osobe po imenu Čo Bašo, Jo Gjoko i Ikai koji su izbegli iz Kine za vreme dinastije Tang.
Takođe postoji i druga teorija o nastanku ninđucua. Zaliv Ise na poluostrvu Šima je nekada bio baza piratima koji su odatle izvodili operacije u oblasti Omi (danas provincija Šiga). Ova grupa je nastala u periodu stalnih borbi za prevlast među klanovima koji koji su se trudili da pokore celu zemlju. Jedan od vođa pirata, Kurodo Sanejuki, igrao je aktivnu ulogu u operacijama izvođenim u regionima Šima i Kišu. Bio je poznat po tome što je koristio kaginavu, kuku sa konopcem koja mu je služila za uspinjanje na zidove ili na protivničke brodove. Kaginava je uticala u unapređenju kusarigame (srpa sa lancem i tegom) kao i kamajarija (koplja sa sečivom u obliku srpa) upotrebljavanim u Kukišinden stilu za kačenje na ogradu brodova kao i razvoju hija (zapaljive strele) za izazivanje požara.
Hacumi: Da, to bi moglo potkrepiti teoriju da je ninđucu nastao baš među piratima, zar ne?
Takamacu: Iz tog razloga mnogi misle da je ninđucu nastao u Japanu da bi kasnije bio proširen po Kini i drugim zemljama. Pomenuću da su Iga i Koga oblasti u kojima dominiraju planinski predeli sa dubokim dolinama koje su uglavnom prekrivene naslagama plave gline (cuneneko) i samim tim nepogodne za eksploataciju. Ova sredina je pružala idealno utočište raznim ratnicima-beguncima kao i strancima koji su iz nekih svojih razloga bili primorani da se kriju od ostalog sveta. a praksa je nastala još od ranog Ašikaga perioda i trajala je sve do sredine 15-og i početka 16-og veka, inače doba konstantnih pobuna i ratova.
Hacumi: Podučavanje ninđucua je sadržavalo mnogo tajnih metoda. Šta biste mogli da kažete o tome?
Takamacu: Postoji jedna stena koju zovu Tođin-iva ili "Kineska stena". Pričalo se da je svako ko je izrecitovao molitvu pred ovom stenom,dobijao odgovore na svoje pitanje. Ovu stenu su takođe zvali Kuđi no iva ili "Stena moći Kuđija". Ninđe su svoje moći sigurno usavršavale na ovakvim mestima, odnosno od "Majke prirode".
Hacumi: Upravo ste pomenuli da treba učiti od "Majke prirode" Da li je to ključ da bi se razumeo ninđucu?
Takamacu: Jeste. Ova ideja je formulisana kroz "Kihon hapo", ili "Osam metoda tajnog mača".
Hacumi: U skladu sa periodom i stilovima, učenik ninđucua je podučavan raznim ratničkim veštinama koje su se zvale "Ninđa no haćimon" ili "Osam kapija znanja" kao što su Kiaiđucu (metoda energetskog usavršavanja), taiđucu, upotreba mača, koplja, bacanje različitih sečiva, vojna doktrina, itd...
Takamacu: Ovo znanje je podučavano individualno tako da nije bilo dostupno široj javnosti.
Hacumi: Ninđa je simbolično predstavljen ideogramom za senku što odražava tajnost. Može li se reći da je to deo "Tonkei no đucu" ili metode skrivanja?
Takamacu: Da, sigurno.
Hacumi: Tokom i nakon građanskih ratova, posebno u doba vladavine porodice Oda, Tojotomi i Tokugava, bilo je mnogo dešavanja gde je ninđucu odigrao određenu ulogu.
Takamacu: Osobe kao što su Momoći Sandajo, Togakure Daisuke i Išikava Goemon bili su najpoznatiji ratnici tog perioda. Slučajno ili namerno, Išikava Goemon je danas obično predstavljen kao izvršilac mnogih nečasnih dela mada to nije tačno. Zapisi govore da je među svojim prijateljima imao jako uticajne ličnosti. Takođe se pominje da je na kraju uhvaćen i bačen u kazan sa ključalim uljem mada je moje mišljenje da su male šanse da je on mogao biti zarobljen. Drugi ninđa majstor, Kidomaru, takođe je bio pominjan. Bilo kako bilo, mnogi dokumenti koje su posedovali ratnici na gubitničkoj strani bili su uništeni da ne bi pali u ruke protivnicima. Poznata je fraza da "Pobednik piše istoriju" pa je stoga bila razumljiva potreba za uništavanjem pomenutih spisa da ih neprijatelj ne bi okrenuo u svoju korist ili izvrtanjem činjenica okaljao čast škole ili učitelja. Ovo je jako bitno imati na umu kada istražujete istoriju ninđucua. Drugim rečima, najčešće su informacije i učenja prenošeni usmenim predanjem.
Hacumi: Generalno rečeno, kada je ninđucu doživeo svoj procvat?
Takamacu: U skladu sa onim što sam čuo od svog učitelja, ninđucu se kao prepoznatljiva umetnost ratovanja razvio između perioda Manđu (1024-te godine) i perioda Šoho (1074-te godine)
Hacumi: Ljudi često imaju predrasude u pogledu ninđucua.. Da li je to zato što su o ovoj oblasti pisali ljudi koji su bili nedovoljno obavešteni o našem učenju?
Takamacu: Potpuno se slažem sa tobom. Tada je bilo samo nekoliko ninđi koji su to bili u pravom smislu te reči. U vreme građanskih ratova, mnogi ratnici su poginuli pre nego što su dostigli kompletno znanje.
Hacumi: Prošla je već decenija kako treniram pod Vašim nadzorom pa ipak smatram da sam još daleko od savršenstva. Ninđucu koji je imao korene u oblastima Iga i Koga često je predstavljen u različitim formama. Na primer "Denšo" zapis koji potiče iz Kumogakure rju ninpoa, opisuje Sarutobi Sasukea koji je bio ekspert za skakanje sa grane na granu kao majmun, koristeći koplje sa srpastim vrhom.
Takamacu: Tačnije, u stara vremena, ratnici su često svom imenu dodavali i ime oblasti iz koje su poticali. U vremenima kada ste bivali izloženi stalnoj pretnji da izgubite život, morali ste često pribegavati lukavstvu i trikovima. Zato ćete u zapisima naići na puno mesta bez dubljih objašnjenja ili imena. Ako samo sudimo po onome što je doslovno pribeleženo, učinićemo ozbiljnu grešku. Ali, da se vratimo na ninđucu. Kako je šinobi vaza ili umeće nevidljivosti preraslo u ninđucu kao sistem, prave ninđe su shvatile da prosvetljenje leži u spoznaji prirodnih zakona. Ja sam to takođe naučio od svog učitelja. Jednostavno, kada bi se sledili ovi zakoni ne bi bilo potrebe za borbom. Dakle, onaj ko ustane protiv ovih principa, izgubio je pre nego što je započeo borbu. Prioritet ninđe je bio da pobedi bez borbe a ostalo je bila formalnost. Ja sam ove stvari učio srcem. Ljudi to ne mogu da shvate dok ne prođu kroz ispite i steknu iskustvo. To su stvari koje postepeno ulaze u tvoje srce. Bez znojenja nema iskustva. Znoj isparava, diže se u nebo i kroz tu paru Bog te može naučiti mnogim stvarima. Upamti to dobro Hacumi-san.
Danas, devetnaest godina nakon što je sensei Takamacu preminuo, često razgovaram sa njime dok dajem lekcije mojim studentima u odeći mokroj od znoja. Konverzacija među nama teče tajno i bez zvuka. Nastavljam je kroz svoje srce i um. Sensei! Konačno shvatam zašto me je nazvao Hacumi sensei. Izvesni umetnik je jednom rekao. "Čovek provede prvih četrdeset godina u učenju i treniranju, sledećih trideset u susretu sa ispitima i na kraju uživa u svojim najboljim danima". Ja sam imao dovoljno sreće da sretnem učitelja kada je imao sedamdeset godina. Osećao sam da sam imao trening u cvetnom polju umesto u sali za treniranje. Kada bih nešto pogrešno uradio, Takamacu bi govorio kako je on u stvari sramota za mene jer mi nije pokazao kako treba. Razumem zašto je tako govorio. Na taj način mi je usadio osećaj za grižu savesti i zahvalnost. Zato i ja pokušavam da unesem ova bitna osećanja u umove mojih studenata.
U svom delu "Knjiga pet prstenova" Mijamoto Musaši kaže: "Od tada sam trenirao svakog dana od jutra do večeri u potrazi za apsolutnom istinom. Konačno, u svojim pedesetim, osećam da sam konačno usavršio svoje umeće borenja". U tom pogledu, Musaši i ja smo imali isto iskustvo. Ja takođe verujem da istinski život počinje posle pedesete godine. Nekada davno, Nobunaga Oda, vojni zapovednik, je rekao da ljudski život traje nekih pedeset godina.. Ko ne poznaje način razmišljanja jednog ratnika pomisliće da se radi o fizičkom kraju što naravno da nije tačno. Ratnik može u borbi da upotrebljava svoju snagu do svojih pedesetih godina. Posle toga počinje pravi život. Moje mišljenje je da je bolje uspeti u biznisu nakon pedesetih. Sve do tada, želja za novcem, ženama i moći uvek će predstavljati realnu pretnju vašem nastojanju da uspete u životu. Kroz Takamacuovo učenje pronašao sam da je ispravan život vredniji nego dijamant od hiljadu karata.
