Od početka praktikovanja borilačkih veština, uporedo sa praksom, prepliću se mitovi i legende koji se tiču porekla tajni povezanim sa zadobijanjem "Crnog pojasa". Poznata je priča o tome kako je bila uobičajena praksa da početnik svoje izučavanje započne sa belim pojasom. Dalje, kako je vreme odmicalo, pojas bi najpre postao prljav, zatim smeđ i na kraju potpuno crne boje što je ujedno bio i simbol da je učenik postigao majstorstvo. Ova neobična metamorfoza, provlakana kroz folklor međutim nema nikakve veze sa tradicijom borilačkih veština.
U stvarnosti, crni pojas kao znak majstorskog umeća prvi put je upotrebljen na Kodokan institutu za proučavanje Đudoa i za tu se praksu može reći da je stara nešto više od stotinak godina. Dr. Đigoro Kano, predavač i sportski entuzijasta je bio prvi čovek koji je upotrebio crni pojas da bi njime označio "Dan", rang studenata svoje škole osnovane u Tokiju 1882. godine. Crni pojas je dakle, bio rezervisan da bi predstavio majstore od prvog (Shodan) do petog (Godan) nivoa. Crveno-beli pojas je predstavljao nivo od šestog (Rokudan) do osmog (Haćidan), a potpuno crveni pojas mogli su da nose majstori koji bi dostigli deveti (Kudan) i deseti (Đudan) stepen.
Karate je takođe prihvatio ovu praksu stepenovanja do dolaska Gičin Funakošija u Japan i njegove prve demonstracije na Kodokanu 1920-te godine. Isti sistem kasnije prihvataju Kendo, Aikido kao i druge više-manje poznate borilačke veštine. Misterija koja se tiče značenja pojedinih boja pojaseva, ostala je prikrivena velom tajni zato što Dr. Kano za sobom nije ostavio ni jedan pisani dokument kao putokaz. U skladu sa svojom doktrinom, Dr Kano je verovao da u slučaju kada bi neko dostigao krajnji stupanj (Đudan), time bi se figurativno značenje broja 10 pretvaralo u 1 tako da se praktičar ponovo vraćao na beli pojas i time bi kompletirao krug proučavanja.
Ranije, pre nastanka modernih borilačkih veština, postojao je složeni "Menkjo" sistem koji je označavao tehnički nivo učenika u pojedinim veštinama. Da bi se bolje razumeo Japanski obrazovni sistem i socijalne okolnosti, potrebno je vratiti se unazad u istoriju i sagledati određene činjenice. Sistematsko obučavanje u ratovanju, korišćenje određenih vrsta oružja, razvijanog u tradicionalnim stilovima (Rju-ha), prvi put se pominje negde između 11-tog i 15-tog veka. Samuraji, udruženi u klanove i predvođeni moćnim familijama bili su podučavani upotrebi oružja i pojedinim tehnikama borenja. Kako je vreme odmicalo, pojedine grupe su počele da se izdvajaju po specifičnom načinu borenja koje ih je izdvajalo od drugih tako da prvi kompletno formirani stilovi nastaju u ranom Tokugava periodu (1600. – 1868. god.) Klasične borilačke veštine Japana tradicionalno su bile klasifikovane na 18 različitih oblasti predstavljenih kao Bugei Đu-hapan.
- Kjuđucu – streličarstvo
- Hođucu – vatreno oružje (top)
- Tantođucu – upotreba noža
- Naginatađucu – borenje helebardom
- Mođiriđucu – korišćenje kuka za penjanje
- Bađucu – veština jahanja
- Sođucu – borenje kopljem
- Šurikenđucu – bacanje sečiva
- Ganšinđucu – upotreba igala
- Torite đucu – zarobljavanje protivnika
- Kusarigamađucu – baratanje srpom i lancem
- Bođucu – borenje dugim štapom
- Kenđucu – mačevanje
- Batođucu – veština brzog potezanja mača
- Đuteđucu – upotreba metalne šipke sa kukom
- Đuđucu – borenje bez oružja
Paralelno sa školama borenja, mnoge škole drugih umetnosti kao što su kaligrafija (Šodo), slikarstvo ( Sumi-e), ili čajna ceremonija (čado), takođe su imali svoje specifičnosti koje su od njih stvarale posebne stilove. Ove škole su često koristile Menkjo Kaiden koji je literalno tumačen kao "Licenca o kompletnom prenosu znanja". Uglavnom, svaki stil je sledio svoje posebne kriterijume u dodeli pojedinih zvanja.
Što se tiče zanimljivost vezanih za Kodokan, stoji da je pojas nošen na treningu bio dva puta širi od uobičajenog za to vreme da bi simbolično novajliju odvratio od mogućih grešaka i zabluda. Takođe je zabeleženo da je jedina osoba koja je dostigla nivo 12-ti Dan i titulu "Šihan" bio sam Đigoro Kano.
Dr. Dejvid Macumoto, autor knjige: "Uvod u Kodokan istoriju i filozofiju" navodi kombinaciju dve mogućnosti koje se tiču smisla upotrebe belih pojaseva, simboličnog značenja boja, i praktičnog aspekta uniforme za trening. Prvo, bela boja u Japanskoj kulturi vekovima ima značenje čistote i svetosti. Takođe, u skladu sa navodima autora, bela boja je bila najprikladnija da prikaže nevinost i vrline početnika. Đudo-gi ili uniforma za trening je šivena od pamučnog materijala čija je prirodna boja bila "prljavo bela" ili žućkasta, da bi stalnim pranjem prelazila u čisto belu.
Jedna neuobičajena teorija vezana za crne pojaseve kaže da postoji mogućnost da je Dr. Kano ovaj koncept pozajmio iz Više škole za fizičku kulturu gde su na turnirima u plivanju napredni studenti bili razlikovani od početnika tako što su im oko pojasa vezivali crnu vrpcu. Kao odličan predavač i sportski entuzijasta, Dr. Kano je sigurno morao znati za ovo pravilo pa se pretpostavlja da ga je primenio u svom sistemu.
Teorija o selekciji crveno-belo obojenih pojaseva kao dokazu visokog nivoa umeća, bazirana je na pretpostavkama i činjenicama iz Japanske istorije. Naime, u jednom Srednjevekovnom periodu postojale su dve rivalske grupe, Genđi i Heike klanovi. Genđi klan, da bi identifikovao svoje trupe na bojnom polju, koristio je bele zastave dok je suparnička grupa svoja obeležja bojila crvenom bojom. Ovaj sukob je u istoriji zabeležen kao Genpei rat. Kao primer, Mejk Skos, koji se inače bavio proučavanjem ove oblasti navodi u svojim beleškama da je na polugodišnjim turnirima (Kohaku Šiai) održavanim unutar Kodokana, bio običaj da se takmičari podele u dve grupe u kojoj su jedni nosili crvene a drugi bele pojaseve. Ova takmičenja su ubrzo posle nastanka dobila nacionalni karakter. Takođe je zabeleženo da je ova praksa uvedena i u Kendo, s tim što su obeležja bila u obliku platnenih vrpci koje su bile pričvršćene na zadnjem delu zaštitnog oklopa. Dr. Kano se takođe akademski interesovao i za klasičnu Kinesku kulturu, posebno za Ji Đing ili "Knjigu promena". Ova knjiga se inače bazirala na zbiru moralnih i političkih mudrosti podređenim međusobnim suprotnostima poznatim pod nazivom Jin i Jang. Može se pretpostaviti da je selekcijom crveno-belih pojaseva Dr. Kano možda hteo da predstavi princip harmonije u Jing i Jang balansu. Skos svoje teorije u stepenovanju objašnjava pozivajući se na poredak u Japanskom društvu koje je imalo vertikalni karakter koji datira još od Heian perioda. On takođe navodi da prve beleške iz kojih možemo pretpostaviti poreklo rangiranja pomoću boja vodi još sa Imperatorovog dvora gde je položaj službenika bio označen bojom kape koju su nosili.
Kao mladić, Đigoro Kano je osnove iz Đuđucua naučio od Teinosuke Jagija. Kasnije je prešao na Tenšin Rju Đuđucu koji su podučavali Haćinosuke Fukuda i Masatomo Iso, a takođe i Kito Rju Đuđucu, stil koji je podučavao Cunetoši Ikubo. Đigoro Kano je postigao majstorstvo u oba stila.
Nakon osnivanja sopstvenog stila, Dr. Kano je pažljivim proučavanjem "Denšoa" ili zapisa, kao dopunu svog stila uvrstio i delove prakse drugih Đuđucu sistema. Ubrzo posle nastanka Kodokana, Dr. Kano stvara učenički sistem stepenovanja da bi kod vežbača stvorio konstantni nivo interesovanja. Naoki Murata,upravnik Kodokan instituta navodi da je Dr. Kano 1883. godine svoje studente razdvojio u dve grupe. U jednoj su bili učenici (Mudanša) a u drugoj majstori (Judanša).
Prve Judanše, nosioci zvanja "Šodan" bili su Cuneđiro Tomita i Širo Saigo. Ovi studenti su sledeće godine bili prvi koji su promovisani u "Nidan". U to vreme su sva majstorska zvanja bila promovisana od strane Dr. Kanoa i objavljivana na oglasnoj tabli instituta. Naoki Murata je takođe zabeležio da crni pojasevi kao obeležja majstora nisu nošeni do 1886-te godine. U to vreme je u Tokijskoj gradskoj policiji bio organizovan turnir na kome su se studenti Dr. Kanoa takmičili protiv Đuđucu škole koju je vodio Hikocuke Tocuka. Iako su studenti Kodokana odneli ubedljivu pobedu nad protivničkim timom, diplome i sertifikati nisu dodeljivani do 1894-te godine, blizu 11 godina nakon što je uvedeno pravilo stepenovanja. Tek kasnije, obojeni pojasevi postaju praksa ovog sistema. U Japanu je bilo uobičajeno da studenti nose beli pojas sve do majstorskog zvanja mada je bilo slučajeva da su pojedine škole dozvoljavale braon pojas da bi označile učenika koji je blizu majstorstva. Žuti, oranž, zeleni i plavi pojas kao učenička obeležja uvedeni su krajem 50-tih godina dolaskom Đudoa u Evropu a potom i u Ameriku. Bilo kako, dobiti crni pojas i dan danas predstavlja važno dostignuće koje označava visoke sposobnosti praktičara Đudoa širom sveta. Međutim, iako se danas do crnog pojasa stiže u relativno kratkom periodu, ne sme se zaboraviti da je to samo prvi stepenik na stazi postizanja nivoa svesti i samo-usavršavanja namenjenim da nas vodi čitav životni vek.
